(Нови) Почетак
Немам неки таленат (и обичај) за писањем, али сам одједном осетио неки порив за истим и тако ме ево овде испред екрана како своје мисли преносим у виртуелни свет у коме у данашње време све више људи проводи у њему. Ја сам шеснаетогодишњак и гледам моје вршњаке који сате и сате проводе на друштвеним мрежама и испред телевизора. Мој живот је био веома сличан, пролазили су сати, дани, месеци како бих из дана у дан радио све једно те исто. Дођем из школе, одма' пред екран, спавам мало (једно 2 часа) устанем опет компјутер или одем на тренинг увече некад изађем или опет ''скокнем'' у земљу друштевих мрежа да видим "Ш'а има". Онда је дошла средња школа. Упаднем у гимназију и мислим како сам све успео у животу. На оцене (које су већином биле лоше) нисам обраћао пажњу, јурио сам девојке, излазио, ишао на журке. Кући се вадим на одличан успех из основне школе (стара слава) и како сам упао у једну од јачих гимназија у Србији. Изгурао сам полугодиште некако са једва врло добрим просеком.
Почетком другог полугодишта, сећам се да сам причао са неколико одличних ученика (који су школу озбиљно схватили за разлику од мене) о томе шта ће свако од нас после средње. Наравно и ја сам имао неки свој животни план, али нисам пуно размишљао о томе како би мој делимично слаб просек у средњој утицао на њега. Прошло је неко време од тог разговора када сам са оцем једне вечери имао озбиљан разговор шта ја милим да радим са собом, јер сам поново почео да попуштам у школи. После тог разговорао као да сам добио шамар који ме је вратио у реалност. Схватио сам ја само један од многих и да ме то што сам уписао неку бољу школу не чини ништа посебним. Ја сам био један од оних који су били паметни, интелигенти, али лењи. Ја сам ПРОСЕЧАН. Тада сам схватио да ја нисам урадио ништа што би оставило меког трага у мом раном животу. Није било никаквих значајних успеха. Спортом сам се бавио рекреативно, а школа, па прочитали сте и сами. Почео сам да се плашим. Плашио сам се да нећу пронаћи свој таленат, да нећу постићи свој максимум. Остаћу просечан, нема никаквог дела по чему би ме памтили.
Сада пет месеци касније тај страх ме је натерао да напредујем. У школи сам се поправио, још увек сам помало лењ по питању учења, али извучићу одличан успех. Бавим се свакодневно спортом и физичка разлика се примећује. Кренуо сам поново на пливање и свакодневно вежбам. Нисам заборавио ни психичку страну. Много више читам и трудим се да учим нове ствари. Фејс одавно немам, а трудим се и да интернет користим само за учење и да што више излазим напоље. Могу рећи да сам поносан на себе, али ме и даље свакодневно прогони то питање. Да ли ћу урадити нешто вредно по чему ће ме памтити?
